Njegova Opsesija (Zavr?ena)

Ketrin

U povratku do Sijetla svi su bili ushiceni, smejali su se. Boze zaboravila sam kako izgleda njihov iskreni smeh, njihova sreca. Po izlazku iz bolnice, jedino sto sam trazila od njih bilo je da mi nadju smestaj daleko od Sijetla i da me ostave samu. Prvo su ispunili, ali drugo nisu nikada. Zahvalna sam im, samo ja znam koliko, ali isto tako osecam grizu savest. Ma koliko oni meni pricali da je to njihov izbor, da su oni tako zeleli osecam grizu savest. Jer da ja nisam bila u takvom stanju ne bi bili tu gde jesmo. Da nije bilo njega. Mislim da sam se samo dva puta nasmejala od srca za ove dve godine. I to kada mi je Megi rekla da ce ona i Erik postati roditelji i kada se Met rodio. On je moj mali andjeo. On je lek nasim dusama. Kako smo bivali sve blizi bivalo mi je sve vise muka. Srce se stezalo, osecala sam pritisak u grudima. Zasto se ovi osecaju vracaju.

"Ketrin pomoci cemo ti sa stvarima i
Tara ostaje sa tobom."

Obavestavaju me Megi i Erik.

"Za stvari ce se pobrinuti domar, umorni ste kao i ja, i zelela bih da ostanem sama."

"Ali Ketrin..."

"Uredu je. Hvala Vam na svemu, ucinili ste i previse za mene. Dobro sam stvarno. Odmoricu se. Potrebno mi je ovo. Taro sutra se vidimo na dorucku."

"Dorucak pa novi posao. Jesi li sigurna da zelis ostati sam?"

Klimnula sam glavom ulazeci u zgradu. Dok sam stajala u liftu cekajuci da se otvore vrata u meni su se smenjivala osecanja previse brzo. Ispred ociju su mi se pojavljivali mali kratki flesbekovi svega sto smo doziveli. Bol, tuga, ljubomora, razocarenje, ljubav, bes...ispred ociju mi je bio samo on. Vrata lifta su se otvorila. Sve je bilo isto, sve je bilo na svom mestu. Isto kao onog dana kada sam odavde otisla. Uputila sam se u spavacoj sobi. Prosla sam pored kreveta pokusavajuci da ne gledam u krevet i ono sto je na njemu. Gledala sam kroz prozor. Grad je svetleo pod mojim nogama, automobili, svetla iz stanova, ulicna svetla, sve je svetlelo sem njegovog stana. Nekad sam volela ovaj pogled. Pritisnula sam predeo izmedju grudi, cvrsto stezuci.
Uredu je Ketrin disi, disi. Mozes ti to. Hrabrila sam samu sebe. Okrenula sam se polako, plasljivo. Gledala sam u prelepu zlatnu haljinu koju sam nosila tog dana. Tog prokletog dana. Zlatni dan se pretvorio u crni. Uzela sam haljinu i otisla do kuhinje, izvadila makaze i isekla je u hiljadu delova, sa svakim isecenim delom sam bila sve bolje.
Uh, ovo je bilo dobro. Trebala sam ovo pre da ucinim. Boze kako je ovo oslobadjajuci osecaj. Ostatke haljine s iznela na terasu i upalila ih. Stojim i gledam kako gori, gori kao sto sam ja izgorela. Noc sam provela na terasi, gledajuci u mesec i nebo. Nisam imala snage noc da provedem u krevetu. Iz sna me je trgao Tarin glas i lupanje.

"Sta radis to?"

Upitala sam zbunjeno dok sam gledala Taru koja vuce fotelju.

"Menjam ti enterijer. Mogla bi da mi pomognes malo dok ne dodju momci."

Hvatam fotelju i vucem je na pravobitnom mestu.

"Kakvi momci? Ostavi to. Ne zelim ista da menjam. Jedino sto moze biti promenjeno ovde je sijalica."

"A, krevet? Mislis da ne znam zasto si spavala na terasi?"

Prekrstila je ruke na grudi i znam da je spremna za raspravu.

"Taro bila sam na vazduhu i zadremala. Uredu je, ako mi ista bude smetalo i nocas menjacemo. Obecavam."

"Uredu, onda izvoli spremi nam kafu dok ja idem da operem ruke."

Dovikivala je vec kretjuci se ka toletu. Dok sam ja ukljucivala aparat za kafu i vadila soljice, vrata lifta su se otvorila. Jedina osoba koja ovako moze da udje je on, on i Megi. Ali ona se uvek najavi. Iz ruku mi je ispala soljica.